Струмичка ер*тска поема од Ѓорѓи Калајџиев за газење од смеење! Ви препорачуваме да прочитате!
Една струмичка вечер
негде на вонка
случајно се сретнале
Ѓуро и Лимонка.
Мисчиинта свете
на небото горе,
Ѓуро на Лимонка
нешто и гуворе.
-Гледи Лимонко
ѕвездите ка б`скат,
гледи ми ги очите
пу тебе ка л`скат.
-Ќути бе Ѓуро
не се прај абдал,
чим ти л`скат очите
ракии си пијал.
-Не е ду рикиита,
пијан сам ут љубоф,
умирам пу тебе
веќе сам гутоф.
-Ај бе не ми прави
такви маљемате,
чувек шо не те знаа
скапо ќе те плате.
– Кажи ма Лимонко
на мене шо ми фаље,
зашо ми моташ
на таквото партаље.
– Ми шо знам бе Ѓуро,
си имаш ти тувар,
сите те расправат
оти си курвар.
– Сичко ми личе,
оште сам ерген,
меѓу сите машки
Ѓуро е еден.
– Шо и да гувораш
јас си имам шљиф,
ич не ти верувам
ного си брљиф.
– Де мури Лимонко,
не сам толко лош,
не се прај гражданка
ка си ут Дрвош.
– Мајни ми се Ѓуро,
не те фермам ич,
шо се дигаш толко
ка слегнан си ут Рич.
– На место тее името
тава секуј го вика,
ти ептен си била
лимонтабатлика.
– Каква сам, таква сам
ич да не те боле,
тортоп ми стани
врви си на доле.
– Ах мури Лимонче,
таква ка те гледам
мерак ме фајќе
јас да те суредам.
– Ти луд луд ли си бе,
огин да те стопа,
така да и викаш
на твојта Миропа.
– Каква Миропа мури,
нии се скарахме,
су таа уроспии
ут дамна раскинахме.
– Не ти верувам
шо и да ми кажаш,
јас шубе си имам
да не ме прелажаш.
– Те сакам Лимонко,
зашо да те брљавам,
нешто безобразно
сакам да ти правам.
– Егиди Ѓуро
мољам ти се, нем,
ного се плашам
да не тее гулем.
– Гулем мее мерако,
тлее куту жар,
ако мисљаш на таквото
он е техничар.
– Ах бе Ѓуро, Ѓуро,
огино ми иде
само се плашам
некуј да не не виде.
– Никуј нема у темнико,
ќооме зад некоо ќоше,
та не тее сапун
да ти се истроше.
– Еми как бе Ѓуро
со маски ќе се бацуваме,
и как на дистанца
може да се „чинуваме“?
– Егидии бре чувеци,
она ут Курона се боо,
а у Рич сите кажуват
„такво шеј не пустоо“.
– Од ного кажуване
на изико имам плига,
нем да пумисљаш
оти сам чумулига.
– Таман работа Мони,
ти не си куту Лена,
сичко знам за тебе
и оти си поштена.
-Ем ми иска Ѓуро,
ама, ем ми стиска,
ут мама се боом
да не ми се расписка.
– Ааа, ти рачка си тераш,
ти го гледам мајтапо,
мутлк се срамуваш
ут гаштите ду папо.
– Така ли Ѓуро, а?
Ај сиктер бе сељо,
имам си и танги,
сушат се на тељо.
– Чим си Лимонко
толко изнервиирна
сигурно ут лани
не си депилиирна.
– А бре Ѓуро, Ѓуро,
ти верек магаре,
нејќам да те слушнам,
стига веќе гааре.
– Де мури Лимонко
не ми крши ат`ро,
ќе си го пресечам
одма су сат`ро.
– Шо сакаш прави
ич не мее гајле,
моли се ак сакаш
дури ду сабајле.
– Последан пат ти викам,
ного те аресам,
ако не ми дадеш
јас ќе се убесам.
– Аман заман Ѓуро,
нејќам да се косам,
цел живот после
на душа да те носам.
Шо е бидело после
секуј ут них си знаа,
ама ја го Ѓуро, жив е,
пачавиците си маа.
И на сите пу ред вика:
„Лимонка даа вечна,
излезе на кусуро
ного чувечна“.
(ѓ.к.)